Десанка Максимовић, jедна од највећих српских песникиња, рођена је 16. маја 1898. године у селу Рабровица, крај Ваљева. Отац јој је био свештеник и учитељ, а своје најраније детињство Десанка проводи у зеленој Бранковини, где је у школи у којој је отац службовао, завршила прва три разреда основне. По пресељењу у Ваљево, наставља своје школовање, а таленат за писање још се тада наслућивао и бивао хваљен и од стране таквих песничких ауторитета какав је био и њен тадашњи гимназијски професор, песник Сима Пандуровић. Након положене матуре, Десанка уписује Филозофски факултет у Београду, студије упоредне књижевности, историје и историје уметности. Своје прве стихове објављује 1920. године у часопису „Мисао“. Као професор приправник радиће у Обреновцу и Београду. Значајним у својој радној биографији сматраће боравак у Дубровнику, граду који ће јој заувек отети срце. Ту ће предавати у Учитељској школи као веома запажен и уважен предавач. Као стипендиста француске владе годину дана провешће у Паризу где проучава француску књижевност. Вративши се из Париза у Београд, предаваће у Првој женској реалној гимназији (данашњој Петој београдској). Половином прошлог века изабрана је најпре за дописног, а онда и редовног члана Српске академије наука и уметности. Носилац је бројних признања и одликовања за своје поетско стваралаштво (Вукова, Његошева, Змајева награда, Награда АВНОЈ-а, Седмојулска). Једна је од оних песникиња која је читав свој живот посветила поезији и књижевном стваралаштву и оставила нам близу педесет књига поезије и прозе. Преминула је 11. фебруара 1993. године у Београду, а сахрањена у завичајној Бранковини, поред супруга Сергеја Сластикова, некада младог руског кадета, и њене прве љубави…Примила их је зелена Бранковина у своје наручје, а скромна земљана хумка на којој се уздиже макета православног храма постаће место ходочашћа свих оних који у Десанкиној поезији проналазе непресушну лепоту и виталност, и њоме се надахњују. Као и сваког маја, и овог се присећамо велике песникиње и њених стихова „ Обећала си нам да ћеш бити вечна…“ И није нас изневерила, јер шта год радили, где год бивали, наилазимо на изданке доброте и лепоте коју је посејала својом песничком речју дуж зелених ливада, у вртовима детињства. Обраћа се и даље, свим оним прадевојчицама и прадечацима у нама, Перуновим потомцима, и саветује нам да, куд год ишли, останемо опијени озоном завичаја, ми – добровољни заробљеници снова, а да нам на уснама увек буде слово о љубави…