Данашњи дан, 11. новембар, обележава се као Дан примирја у Првом светском рату. Тога дана силе Антанте потписале су примирје са Немачком, којим је окончан Први светски рат. Први светски рат вођен је од 1914. до 1918. године и представља највећи ратни сукоб у дотадашњој људској историји. Дан примирја се, као државни празник у Србији, обележава од 2012. године. То је и дан сећања на догађаје и жртве Првог светског рата. Најславније и најтеже странице српске историје написане су током овог рата, који називају и Великим ратом. После великих победа на Церу и Колубари 1914. године, у јесен 1915. године, након заједничког непријатељског напада на Србију, српска војска, цивили и целокупни државни апарат, повлачили су се преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору. Овај је догађај остао упамћен као Албанска голгота. Српска војска се после повлачења преко Албаније опорављала на грчком острву Крф. Најтеже болесни војници пребачени су на острво Видо, које је било претворено у болницу. Велики број страдалих српских војника на острву Видо, сахрањен је у Јонском мору које је постало „плава гробница“, како ју је у истоименој песми назвао песник Милутин Бојић. Српска војска је 1916. године освојила врх Кајмакчалан и ослободила Битољ. До пробоја Солунског фронта дошло је средином септембра, и до 1.11.1918. године ослобођена је Србија. Зајечар је ослобођен 19.10.1918. године. На данашњи дан, низом пригодних манифестација и полагањем венаца на споменике посвећене јунацима Првог светског рата, сећамо се славних војсковођа Првог светског рата попут војвода Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степановића, Петра Бојовића, неустрашивих жена ратница, чији је најсветлији пример херојства и пожртвованости Милунка Савић, као и најмлађих војника у рату, храброг дечака Момчила Гаврића. Сећамо се херојских подвига српске војске попут оних у Церској бици, која је била и прва савезничка победа у Првом светском рату, али и најтежих тренутака страдања војника и цивила током овог рата. Према подацима објављеним након рата, Србија је у рату изгубила око милион и двеста педесет хиљада људи, што је око 30 посто предратног становништва. Зато чувамо сећање на јунаштво и жртвовање славних предака.

Јелена Величковић, наставница историје

На фотографији је ослободилачка војска 1918, испред Официрског дома у Зајечару.
(фотографија преузета са странице Стари Зајечар)

Bordura 1

У Србији се данас, 8. новембра, обележава Дан просветних радника. Идеја да се овом важном животном позиву посвети један дан у години, зачета је давно, још 1962. у Индији, а подржана је од стране УНЕСКО-а 1994. године, од када се обележава у више од стотину земаља света, а у свакој, одређеног датума који је у вези са неком личношћу или догађајем од националног значаја за просвету и школство те земље. Тако се Дан просветних радника у Србији везује за Вука Стефановића Караџића, реформатора српског језика, писма и правописа, чије се рођење смешта у дане око Митровдана (шести, а по неким подацима и осми новембар). Свако ко је одабрао да буде наставник, свестан је да се његов радни дан не завршава оног тренутка када се за њим затворе школска врата. Са наставником заједно на та врата полазе све победе и порази у дану, сва сазнања, недоумице, разочарања, усхићења, успеси, стрепње… којих  је таман толико колико и ђака пред којима стоји, свестан да се у учионицама, на сваком часу одвија нешто веома важно, што истовремено мења и њега – наставника и ђака. Зато је бити наставник – просветни радник, велика одговорност, али и велика част, мудрост и вештина, равна вештини алхемичара, занесењака који често ни из чега, снагом своје воље, и пре свега огромном љубављу, успева да претвори олово у злато, незнање у знање и прокрчи пут до камена мудрости. Дан просветних радника замишљен је као дан у којем треба скренути пажњу на положај ових, често донкихотовски настројених посленика, дан када нарочито треба истаћи колико је важно дати им подршку у настојањима да пруже адекватно знање и образовање будућим генерацијама, тиме што ће се више улагати у образовање као у важан ресурс једног друштва. Још су грчки филозофи истицали значај образовања како би се код младих умова однеговала врлина, спознале основне моралне и културне вредности, развила хуманост и креативност. Просветни радници се, као и радници у другим професијама, данас суочавају са бројном искушењима које не памтимо у новијој историји. Пандемија мења свет, па тако и свет просветног радника. Суочени са убрзаном дигитализацијом и свим новинама и непознаницама које она носи, наставници се труде да се наставни процес одвија колико-толико у континуитету, на најбољи могући начин, користећи разне моделе наставе, проналазећи инспирацију једни у другима и у младим умовима које подучавају и обликују. Зато им желимо да се и у будућности храбро носе са свим  изазовима, да остану здрави и буду поносни на то што су изабрали за свој животни позив! Драге колеге, срећан нам Дан просветних радника!

Bordura 1

На данашњи дан, 6. новембра 1787. године, рођен је у Тршићу  Вук Стефановић Караџић, једна од најзначајнијих личности с краја 18. и прве половине 19. века, човек који је довршио реформу српског језика, писма и правописа, вредни сакупљач народних умотворина у најширем смислу речи (свега што је створио народни ум – песме, приповетке, кратке народне умотворине…), филолог, лексикограф, писац првог српског речника, писац историографске прозе, етнолог. Био је члан берлинске, бечке, петроградске академије наука, члан научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену и Паризу. Одликован је од стране… прочитајте више

Bordura

Десанка Максимовић, jедна од највећих српских песникиња, рођена је 16. маја 1898. године у селу Рабровица, крај Ваљева. Отац јој је био свештеник и учитељ, а своје најраније детињство Десанка проводи у зеленој Бранковини, где је у школи у којој је отац службовао, завршила прва три разреда основне. По пресељењу у Ваљево, наставља своје школовање, а таленат за писање још се тада наслућивао и бивао хваљен и од стране таквих песничких ауторитета какав је био и њен тадашњи гимназијски професор, песник Сима Пандуровић. Након положене матуре, Десанка уписује Филозофски факултет у Београду, студије упоредне књижевности, историје и историје уметности. Своје прве стихове објављује 1920. године у часопису „Мисао“. Као професор приправник радиће у Обреновцу и Београду. Значајним у својој радној биографији сматраће боравак у Дубровнику, граду који ће јој заувек отети срце. Ту ће предавати… прочитајте више

Bordura
Почетна
clipboard

Десанкин биоскоп

. . . да сачувамо све што нам је вредно!

Архива вести