На данашњи дан, 6. новембра 1787. године, рођен је у Тршићу Вук Стефановић Караџић, једна од најзначајнијих личности с краја 18. и прве половине 19. века, човек који је довршио реформу српског језика, писма и правописа, вредни сакупљач народних умотворина у најширем смислу речи (свега што је створио народни ум – песме, приповетке, кратке народне умотворине…), филолог, лексикограф, писац првог српског речника, писац историографске прозе, етнолог. Био је члан берлинске, бечке, петроградске академије наука, члан научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену и Паризу. Одликован је од стране руског и хабзбуршког цара, од пруског краља и Руске академије наука. Појава Вука на европској књижевно-научној сцени, од 1814. године до победе његове реформе 1847. године, означиће напредак у свим сферама српског културног живота. Оснивају се школе, штампарије, учена друштва. Народ и народно постају средиште из којег је Вук црпео снагу за своју реформу, откривајући у њима огроман потенцијал у борби за просвећивање народа, борби која није текла глатко и није кратко трајала, али је уродила здравим плодом који српску културу и писменост одржава виталном до данашњих дана. Требало је снаге и одважности хромом Вуку да се најпре супростави славеносербским писцима који су писали, како је говорио „ по правилима бабе Смиљане“, да у темеље будућег књижевног језика угради народни језик простих сељана и пастира, јер је то био најшири фронт у борби за описмењавање и просвећивање једног народа. Подржан пре свега од таквих европских научника и књижевника, какви су били цензор словенских књига у Бечу Јернеј Копитар, велики немачки песник Гете, филолог Јакоб Грим, историчар Леополд Ранке, Вук ће започети и свој сакупљачки рад и рад на издавању збирки народних песама, приповедака, пословица, речника, чиме је нашу културу открио и приближио образованом свету тадашње Европе. Прихвативши начело намачког филолога Аделунга „Пиши као што говориш, читај како је написано“, Вук је уједно довршио оно што су у језичкој реформи започели пре њега најпре Саво Мркаљ, а онда и Доситеј Обрадовић и урадио за српски језик оно без чега се ниједан језик не би могао замислити. Написао је прву граматику српског језика, саставио први, потом и други Српски рјечник, који су у ствари објединили читав Вуков рад, и сматрају се енциклопедијским делима која у себи сједињују и филологију као науку о језику и књижевности, и етнологију, као науку која проучава народне обичаје, веровања, начин живота, и историју, и народне умотворине. Вук је творац модерне српске азбуке која има 30 слова, и која спада међу најлепша и за учење најједноставнија писма на свету, јер једном гласу у говору одговара једно слово у писању. Реформисао је правопис и уместо етимолошког, који чува корен речи увео је фонетски, у којем се речи пишу онако како се изговарају и притом води рачуна о гласовним променама које су се у речи извршиле. Стално је истицао да правилно писати значи правилно мислити и да хаосу у језику одговара хаос у мислима. Као сведок бурних времена наше прошлости, Вук нам је у својим делима оставио и вредна сведочанства о данима и људима који су у њима учествовали, од Првог српског устанка, стварања Правитељствујушчег совјета српског и првих органа власти у устаничкој Србији, Другог српског устанка, пишући списе различитог обима и жанровских карактеристика, намеравајући да напише новију српску историју наслањајући се на свог претходника у том послу, Јована Рајића. У историјским списима Вука упознајемо као писца изузетног приповедачког дара, који је у себи обједињавао умешност усмених казивача и објективност историчара, сведока и хроничара једног времена. Желео је да постигне такву умешност писања да то буде „онако просто као што би Србин Србину приповиједао.“ Никада није сматрао себе непогрешивим и зато је подржавао и неговао критику и критичку мисао, јер је то једини начин да се ослободимо заблуда и нађемо пут ка истини, како је говорио. Година победе Вукове реформе 1847. показала је да се на народном језику може писати епска и лирска поезија, научна расправа, могу преводити дела. Зато ће Његошев „Горски вијенац“, „Песме“ Бранка Радичевића, „Рат за српски језик и правопис“ Ђуре Даничића и Вуков превод „Новог завјета“ бити дела која ће показати да српски језик не заостаје ни за једним језиком на свету, већ напротив, да се својом језичком сложеношћу, суптилношћу, изнијансираношћу значења, лексичким богатством, издваја као један од најзначајнијих словенских језика. „Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међу собом разумијевати и умно саједињавати, не прелива се у други и не пропада.“ (Вук Стефановић Караџић)