„Оставићу вам једино речи…”

Тражим помиловање-
за оне који се спотичу преко прага

Тражим помиловање за безазлене,
за њине зачуђености недогледне,
за људе вечно малолетне,
за утописте,
за преко воде преведене жедне,
за преко блага преведене чисте,
за онога ко снове ваздан дене,
за тихе, за сетне, 
за оне сасвим другачије од мене
и за оне са мном истоветне.
За неспретне и неуке,
за оне који се спотичу преко прага,
који чашу испуштају из руке,
за оне што увек у прикрајак стану,
које свака мала ствар раздрага,
с којим се сваки радосно сретне, 
за оне који иду замишљени
као да носе капљицу на длану,
за оне који нису слични мени
и за оне са мном истоветне. 


Ко хоће да доживи чудо


Ко хоће да доживи чудо,
мора имати срце невино
као млеко, 
не сме бити уображенко,
јер такву створу
доживети чудо је тешко.

Ко хоће детињу радост да нађе,
мора умети да опрости
оном ко му подмеће клопке и замке,
и оне ће се претворити
у кочије, лађе
и у санке.

Ко хоће да доживи чудо,
мора се радовати као ласте,
мора му бити дато
да може и заплакати обилато
и кад до дечака већ одрасте.

Ко хоће да доживи чуда,
мора веровати да она постоје
у свету свуда,
да покрај звезда што их видимо
и невидљиве звезде се роје.

Мора веровати међ’ гласовима
који допиру до нашег уха
у тихо вече
да их још исто толико има,
да и песма за коју немамо слуха
сваки час украј нас протече.

Ко хоће да доживи чудо,
не сме згазити на стази мрава,
не сме каменом птице да туче,
јер од двораца где чудо спава
та нежна бића чувају кључе.


О пореклу


Ја знам ко сам
по звону што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају са иконостаса
и што сваки у руци држи храм.

Ја имам
светитеља за оца и деда,
имам светитеља за кума,
и на небесима
све Сухој планини од громада
преко Ситнице до Раса и Хума
моја лоза влада.

Jа знам ко сам
и по мржњи бесомучној
којом ме злопакосни гоне одвајкада,
знам по томе колико сам Угру
пред очима црн
и по томе колики трн
у сан Византији моја моћ забада.

Ја знам ко сам
и по пријатеља својих господству,
и по благородности њихова лика
и слави им копља и штита.
Са свецима и краљевима ја сам у сродству,
о мом пореклу из књига староставних
владар на далеком двору
и летописац у манастиру чита.


Савин монолог


Ноћас ће кроз
сан родитеља мојих слутња тешка
замахати црним крилима,
и браће моје кроз срца витешка
страх ће минути.

А ја ћу већ бити далеко од родних села,
на домаку светогорских манастира,
клечаћу већ крај манастирског прага бела
пун молитве и мира.

И кад бекства синовљег стигну гласи
до властеле наше и кнежева,
резаће већ свети оци моје власи;
а душа, као шева,
под небом јутарњим биће високо.

И кад мати моја пружи убогом комад круха
и помене у молитви име изгубљеног чеда,
срце ће куцати моје испод свештеничког руха
и спазићу где ме Христос право у очи гледа.

Куцнуо је час светог завета.
Никад више видети нећу мили очински кров,
ни слушати благог мајчиног савета,
ни с браћом младом кренути у лов.

Никад више са ових кнежевских трпеза
нећу чути звук купа и кондира,
и одоре царске од златнога веза
заувек скинућу.

А кад манастирске прагове мирне
прекорачим,
у осамљеничка кад ступим дворишта
кад мирис удахнем смирне,
душа моја од живота више ништа неће тражити.

Молићу се тада за спас српског рода,
за родитеља својих благ и побожни крај,
и да браћа моја кроз живот иду
светла хода,
као анђели кроз рај.


Свака твоја реч


Свака твоја реч,
у мени је до песме порасла
свака твоја реч.

Сваки твој додир,
у мени је до загрљаја порастао
сваки твој додир.

Наш случајни сусрет,
у мени је до живота порастао,
наш случајни сусрет.

Све што ми се због тебе догодило,
као очарано живи у мени,
и чини се, неће проћи,
све што ми се због тебе догодило.

И волела бих
да те тек сада волим први пут.

Волела бих да не верујем
да ће ми срце за тобом проћи
када будеш једном отишао.


Опорука


Оставићу вам једино речи
ископане из дубине слуха
као благо из кладенца,
наслеђене од ветрове фруле,
исковане где се срп кује,
речи отете с кљуна птици
која лети над облацима,
речи испретане на огњишту
које тајне и пепела знају,
реч прочитану немуштем из погледа,
истргнуту човеку из плача,
речи које деца и понорнице
прво изричу кад спазе сунце.

Ништа вам нећу оставити
сем речи стихом оковане
као древни инсект ћилибаром.
Иза мене неће остати
ни капље крви ни у коме,
ни кошчице
ни срца, бар као у птице малог.